Dan maternjeg jezika, koji se obelažava 21. februara, međunarodnim praznikom proglašen je 1999. godine na predlog UNESKO-a. Generalna skupština UN potvrdila ga pozivajući se na tradiciju obeležavanja Praznika za maternji jezik koji se od 1952. godine slavio u Bangladešu nakon što je nekoliko bangladeških studenata koji su se, između ostalog, zalagali i za pravo da koriste svoj maternji jezik izgubilo živote u sukobima sa policijom tadašnjeg Istočnog Pakistana.

Danas se širom sveta govori oko 6.000 jezika, a prema prognozama, do kraja 21. veka više od polovine će odumreti. Statistika govori da se u proseku svake dve nedelje ugasi po jedan jezik. Upotreba i negovanje maternjeg jezika jedno je od ključnih prava iz korpusa kulturnih prava koje određuju Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima. 
Kulturnom autonomijom nacionalne zajednice u Srbiji uživaju pravo na službenu upotrebu jezika, pravo na obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku, kao i čitav niz drugih prava u oblasti kulture značajnih za očuvanje i negovanje njihove tradicije i identiteta.

Budući da je Vojvodina jedan od etnički najšarolikijih regiona u našoj zemlji i Evropi, naročita pažnja poklanja se ostvarivanju ovih prava. Kulture jezika koji se na njenoj teritoriji govore neguju se u nastavi od najranijih uzrasta, u javnom govoru, odnosno medijima, kao i putem aktivnosti brojnih kulturnih udruženja. U nameri da utvrdi u kojoj meri je ovo pravo zaista ostvarivo u praksi, Pokrajinski ombudsman je u 2010. godini sproveo istraživanje „Manjinski mediji u Vojvodini", a tokom 2011. godine će se baviti obrazovanjem na maternjim jezicima na teritoriji AP Vojvodine. 
Institucija Pokrajnskog ombudsmana Međunarodni dan maternjeg jezika obeležila učestvovanjem na dva događaja. Pokrajinska obmudmanka Aniko Muškinja Hajnrih će ovim povodom prisustvovala je svečanosti dodele nagrada učesnicima/ama konkursa za najlepši rad na temu „Moj maternji jezik" u oragnizaciji Federacije klubova UNESKO-a u Srbiji i Ministarstva za ljudska i manjinska pava, dok će Zamenica Pokrajinskog ombudsmana za zaštitu prava nacionalnih manjina Eva Vukašinović održala je predavanje na temu manjinskih medija u Vojvodini u Gradskoj biblioteci u Pančevu na tribini Nacionalnog saveta bugarske nacionalne manjine.

У свету сваке године 21. фебруара обележава се Међународни дан матерњег језика, који је проглашен у новембру 1999. године на генералној конференцији Унеско-а, први пут је прослављен 2000. године. У складу са решењем Унеско-а тај дан за све представља први дан „очувања језичке и културне разноврсности и језичког богатства“.

Светски конгрес Украјинаца позива Украјинце из целог света да обележе 21. фебруар – Међународни дан матерњег језика. Поштујмо украјински језик – подржимо украјинску државност!, - позива СКУ.

Богатство, како светске културе, тако и културе сваког народа – прво се огледа у њеној шароликости. Данас у свету очувано је близу 6000 колоквијалних језика, али већини од њих прети нестанак, некима чак и током наредне деценије. Са 96% неког језика користи се само 4% становништва. 80% афричких језика не поседују писмо. Сваке године нестане десетак језика, и ова тенденција наставља да расте. Овај дан је установљен, како би се промовисало сазнање о значају матерњег језика, посебно се то односи на језике националних мањина, језике које је теже одржавати и очувати.

У вези са тим, тежња Унеско-а је очување самог језика као ознаке особене културне припадности. Поред тога, треба памтити да је изучавање страних језика и вишејезичност кључ узајамног разумевања и међусобног поштовања људи и народа света.

Матерњи језик – истовремено је и култура и формирање мишљења. Основни - наиме матерњи језик или језик наших предака најузвишенији је и нераскидиви део етничког и националног порекла и идентитета човека. Најважније - по чему се разликују народи једни од других је језик.

Сваки језик је јединствен. Он има властити начин изражавања, који одражава менталитет и обичаје народа. Tакође као и наша имена, ми добијамо матерњи језик од наших родитеља од рођења. Он формира нашу свест, обогаћену културом.

Језик сваког народа постаје све више део њега, окружује га, живи са њим свуда и увек. Језиком нација пише своју историју, вековима стицано искуство, културна достигнућа, духовну самосталност.

25. фебруара ове године украјински народ обележава 140. годишњицу рођења не само велике песникиње, већ и верне ћерке Украјине, духовне инспирације многих генерација Украјинаца.

Лесја Украјинка (Лариса Косач) рођена је у породици, која је оставила видни траг у украјинској историји. Још у 17. веку Петар Косач, потомак древне генерације косача, који су владали Херцеговином, преселио се у Украјину. Тамо се борио на страни Пољака и Украјинаца против Турака у добро знаној Хотинској битци, која је описана у српском роману Меше Селимовића „Тврђава“. Потомства Петра Косача од тада су постали украјинским козацима, а касније и интелектуалном елитом. 1871. године у породици Косач родила се девојчица – Лариса Косач, која је касније под именом Лесја Украјинка постала једна од кључних особа, који су формирали дух нашег народа.

Породица девојчице била је велика, Лесја Украјинка имала је два брата (Михајла и Николу) и три сестре (Олгу, Оксану и Исидору). Детињство и младост провела је већином у природи. У раним годинама детињства била је фасцинирана старим обичајима, весњанкама (украјинским песмама), народним дечијим играма, шчедривкама (честиткама), мелодијама и текстовима које је памтила и записивала.

Отац, који је одмах препознао своју ћерку као „најскупље цењено богатство“, учио је рецитацијама малу Лесју. За образовање је заслужна мајка Олга Косач, која је свој кућни посао називала „педагогично-књижевним“. У кући Косача „приручници“, „наставници“, „неке свете књиге“, као доказ Олги, била су дела Чубинског, приче и песме, „Српске народне изреке и песме“ у преводу М. Старицког, такође и – „Класични древни митови“ Штола, приповетке Марка Вовчка, Кулиша, бајке Гулака-Аремовског и Глибова и других.

Могуће је да се захваљујући таквој организацији првог, раног предавача Лесја развија као читалац, са формираном креативношћу и научним интересима... Постоји мишљење, да је читање тих митова створило у Лесји интереовање према историји, преко грчког и страних савремених језика, до античке културе. Утицај српских народних епских песама био је толико јак, да су се деца почињала играти описаних догађаја, херојских игара. Приче, приповетке разних украјинских аутора деца су мање знала напамет. У 6. години Лесја радо рецитује „Русалку“ од А. Мицкевича и чита са братом „Господина Тврдовског“.

Прва песма Лесје Украјинке – „Нада“ – саосећање деветогодишње девојчице са рођаком прогнаном у Сибир. Једна од последњих дела је „Прича о Велету“ - пламтећој вери смртно оболеле песникиње, због тога што се успаван Велет-народ буди и кида окове робства...

Између ове две поезије писала је мученичка, херојска дела, испуњена стваралачком срећом и недостижном љубављу, далеким путовањима и исцрпним хирушким операцијама живота.

Иван Франко написао је о Лесји Украјинки: „ Са временом Шевченковог „Сахраните па устајте“ Украјина није чула таку силну, узаврелу и поетичну реч. Нерадо се запиташ, да ли је ова болесна, слабашна девојчица једино мушко у целој новонасталој уједињеној Украјини.“

Одрастањем у окружењу, блиском родољубљу, Лесја Украјинка у мадости постаје члан социјал-демократског друштва, занимајући се преводом и популаризацијом социјалистичке литературе, при чему јој помаже пријатељство са С. Мержинским. Ове идеје нанизане у њеним многобројним песмама, постале су пароле епохе.

Композитори многих генерација, на челу са М. Лисенком, компоновали су романтичне мелодије за њене песме. На основу њених песама и драма појавиле су се опере и балети, темама је дат живот богатством симфоничних и камерних дела...

Сматрајући да је украјинска култура део европске културе, Лесја Украјинка много времена је посветила преводима. Због тих дела, и политичке делатности – али и публикације и дејства литерарних и драматичких творевина, украјински преводи у руском царству поновно су забрањени. Сама Лесја Украјинка и њен пријатељ из друштва „Галаксија младих украјинских књижевника“ Максим Славински први су прешли тај праг: 1893. године издаје се њихов превод са немачког језика „Књига песама“ Хенриха Хејне. Издата у Лавову уз асистенцију И. Франка, ова танка књижица постаје опште-украјински догађај.

Свако од многобројних издања дела Лесје Украјинке (не говорећи о специјалним књижевно-научним студијама и делатности) поседује мање-више детаљну биографију и увид у ремек дело. Али над целокупним наслеђем истиче се дело, написано годину дана пре смрти, а издато већ као посмртно. То је драма-вилински комад „ Шумска песма“, њено ремек дело, које повезује фолклор и етику, оно добија општељудски тон, у коме су се слили најтања, најмелодичнија поетична реч и снажни морални принципи, на којима је Лесја Украјинка градила свој живот...

КУД „Калина“ учествовало је на хуманитарном комцерту културно-уметничких друштава Срема ради помоћи настрадлима од земљотреса у Краљеву.

Своју солидарност настрадалима од земљотреса у Краљеву културно-уметничка друштва из Срема изразили су хуманитарним концертом, који је одржан 24. фебруара у спортској хали у Инђији.

Хумани концерт је одржан у организацији Канцеларије која се бави питањима омладине и КУД „Сокол“ из Инђије. Организатори су, заједничким изласком на сцену свих представника културно-уметничких друштава из Срема, хтели да покажу своју солидарност настрадалима у земљотресу у Краљеву. Концерт под називом „Срем – Краљеву“ ујединио је аматерски колектив ради овог хуманог геста.

Међу учесницима концерта било је и културно-уметничко друштво „Калина“ из Инђије. Програм концерта употпуниле су песме у изведби хора друштва и солисте Петра Закамарока.

У концерту су учествовала и добро позната аматерска друштва, као што су „Бранково коло“ из Сремских Карловаца, словачко културно-уметничко друштво „Хероја Јанка Чмелника“, фолклорни ансамбл „Класје“ и КУД „Бранко Радичевић“ из Старе Пазове, КУД „Бранко Радичевић“ из Руме, „Купине“ из Купинова и други. Културно-уметнички програм био је богат разноврсним друштвеним нумерама. Овим програмом аматери из Серма придружили су се свим другим доброчинитељима, који спроводе хуманитарне акције на просторима целе Србије.

Таквим и сличним пригодама хуманитарног карактера становници Срема показали су важан гест солидарности грађанима Краљева.

У недељу 13 фебруара у сали Културног центра (Позоришта) Кула, одржан је хуманитарни концерт. Приход од улазница је намењен покрету „Вера и светлост“ за помоћ особама са инвалидитетом. На концерту су учествовала Културно – уметничка друштва: „Иван Сењук“, „Дурмитор“, „Србија“, „Хавријил Костељник“ и хор и фолклорна група Мађарског културног центра „Непкер“ из Куле.

15. фебруара наша грко-католичка црква и њени верници прославили су Сретење Господње.

Обележавање овог празника је сећање на то, када је Пресвета Дева Марија принела Исуса Христа у храм јерусалемски четрдесетог дана по његовом рођењу. Када је Дева Марија заједно са Јосифом принела Исуса до храма, пришао им је религиозни старац Симеон, коме је било предвиђено да неће умрети све док не види Спаситеља света. Симеон је дуго чекао испуњење Божијег обећања – живео је близу 300 година. У храму праведни Симеон узео је на руке Исуса, благословио Бога и рекао: „Господе, сад отпушташ у миру мене с овога света, по речи Твојој, и ја ћу сад умрети спокојан, јер сам својим очима видео Спаситеља света“.

Сретење симболизује сусрет Старог и Новог Завета: датог јеврејском народу Закона Божијег и новог, вишег Закона Божанске љубави, принесеног у свет Исусом Христом.

Сретење се слави на 40. дан од Божића, дана рођења Исуса Христа. Свечано обележавање овог празника почело је крајем 5. века.

На овај дан у нашим црквама горе свеће. Након посвећивања у цркви верници пале свеће, верујући да те свеће штите од грома, разних непогода. Њих називају „громнице“ и чувају их током целе године.

Постоји веровање, да се на тај дан зима сусреће са пролећем, како би се борили, и ко победи тај ће владати и ићи даље, а поражени ће се вратити. Уколико тога дана до вечери отопли – пролеће је надјачало зиму. Ведро и топло време тог дана наговештава добру жетву, ројење пчела. Ветар – лош је предзнак. Ако буде копнило, то значи да је пролеће закаснило и требало би повести рачуна о хлебу, јер се неће ускоро ићи у поље. Такође су стари људи говорили: „Ако се петао напије воде, наскупљаће се господар беде“.

У Врбасу 19. фебруара у организацији КПД „Карпати“ приређен је традиционални бал. Бал је одржан у Рекреационом центру „Драго Јововић“, публику је забављао оркестар Културно-просветног друштва „Карпати“.

Украјински бал од давнина је постао традиција. Он наставља давну традицију нашег народа – пушчења. У црквеном календару Пушчења – померајући празник, зависи од тога, када се обележава Ускрс. Оно има назив Прошчења (праштање), увек у вези са мрсном недељом. Тог дана се обележава увод у Ускршњи пост. Обичај је да се на тај дан у свакој породици спремају јела од меса, пироге са сиром. Људи са својим породицама некад су одлазили у вечерњим часовима једни код других у госте, частили се, певали. Увече се сакупљала мадеж и организовала игранке, на којима је свирала музика. Пушчења – последњи је дан уживања у мрсној храни пред ускршњи пост.

Обичај прослављања пушчења очуван је међу нашим Украјинцима у Војводини. Истина је да је прослава пушчења примила много савремнију форму и назив. Овај празник прерастао је у Украјински бал. Први балови у Војводини били су организовани у Врбасу и Кули, местима са највећим бројем Украјинаца. Из године у годину Украјински бал достиже све савременије облике. Али ни један бал не пролази без украјинских јела – боршча, пирога, без украјинских везених пешкира, украјинских везених кошуља. А почасно место на балу заузима украјинска народна песма, украјинска игра и музика. Најбитније на балу је то, што се људи ту састану, попричају на свом матерњем језику, сете се својих обичаја, чују своју украјинску песму.