У понедељак, дана 01.12.2014. године у просторијама УКЦ «Кобзар» у Новом Саду, одржана је 73. седница Националног савета украјинске националне мањине.

Констатујући да су на седници присутни сви чланови, председник Националног савета украјинске националне мањине Јозо Сапун отворио је седницу читајући планирани дневни ред. Главне теме седнице биле су измене и допуне Статута Националног савета украјинске националне мањине, као и избор потпредседника Националног савета украјинске националне мањине, председника сталних одбора, избор председника Извршног одбора и избор чланова Извршног одбора. Присутни чланови озбиљно су приступили састанку и већ унапред припремљени давали су своје примедбе и предлоге.
За потпредседнике Националног савета украјинске националне мањине изабрани су Михал Кржачек и Михајло Летвенчук. На место председника одбора за културу изабран је Михајло Летвенчук, одбора за образовање Михал Кржачек, одбора за обавештавање Петар Љаховић, док је за председника Извршног органа изабран Јарослав Кулеба. Сви изабрани председници сталних одбора укратко су изложили план рада одбора, циљеве залагања и теме којима планирају да се баве.

Предлог за развој локалног информисања

            11. децембра 2014. године у великој сали Скупштине АП Војводине у Новом саду одвијао се Округли сто, а организовали су га ОЕБС – Организација за европску безбедност и сарадњу, Мисија у Србији и НДНВ – Независно друштво новинара Војводине.
            На почетку рада Округлог стола поздравне речи су исказали Иштван Пастор, председник Скупштине АП Војводине, Славиша Грујић, потпреседник Владе АП Војводине, покрајински секретар за културу и јавно информисање и Саша Мирковић, државни секретар у Министарству културе и информисања.
Иштван Пастор се са неколико реченица осврнуо на станње у области информисања у прошлих петнаестак година и констатовао да је он лично био против увођења приватизације медијских кућа на локалном нивоу и да је то довело до општег хаоса. Кад је до тога већ дошло, треба тражити нове механизме за функционисање информисања на локалном нивоу. Пре два месеца су донети нови закони, који су нека питања затворили, а нека отворили. Он је пожелео успешан рад учесницима Округлог стола.
            У представљању предлога Акционог плана за развој локалног информисања, у чему је наглашен фокус на јавни интерес, говорили су Жужана Серенчеш и Недим Сејдиновић из НДНВ. О досадашњим искуствима и предлозима за унапређење суфинансирања пројеката у области јавног информисања говорила је Тања Максић, која је представила програмске активности у остваривању и унапређењу јавног интереса у области локалног информисања и јавног информисања посебних категорија лица, у шта спадају и националне мањине.

            Како Министарство културе и информисања и Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање подржавају садржаје од јавног интереса говорили су Саша Мирковић, државни секретар у Министарству културе и информисања и Калман Кунтић, помоћник покрајинског секретара за медије.
            На крају су представљени примери из праксе локалних самоуправа, који су учествовали у пилот пројекту Панчево, Ковин, Кањижа и Врбас.
            И за сам крај отворена је дискусија кроз постављање питања и одговора Саши Мирковићу и Калману Кунтићу. Много медијских радника из локалних медија из свих крајева Србије постављали су занимљива питања, а одговори су више рекли о датој проблематици.
     Сва ова питања из области информисања су битна и за остваривање права информисања припадника украјинске националне мањине, па је Округлом столу присуствовао и Петар Љаховић, председник Одбора за обавештавање при Националном савету украјинске националне мањине.  Из свега што се могло чути на овом Округлом столу могу се извући неки закључци, повезани са стањем и развојем информисања на украјинском језику:
-      Повлачење државе из власништва у медијима, до новог начина финансирања.
-    Нови медијски закони значајно мењају однос државе, покрајине и локалне самоуправе према медијима и јавном информисању, стављајући по први пут у центар медијске политике јавни интерес и грађане. 
-    Највише изазова у примени нових закона биће на локалном нивоу.
-    Утврђене обавезе свих нивоа власти да финансијски подупиру програмске садржаје који су дефинисани као јавни интерес.
-     Уласком у 2015. годину чека нас транзиција у медијима, односно, приватизација медија, потом од 1. јула 2015. године почиње важећи модел субвенционисања медија, путем пројектног финансирања, да би се од 2016. године кренуло само са пројектним финансирањем, када долази и функционисање јавних сервиса путем таксе.
-    Што се тиче емисија јавних сервиса, РТС и РТВ, стање ће и даље бити на истом нивоу.
-     Што се тиче штампаних медија, којима је оснивач Национални савет, а финансирају се из буџета Војводине, ситуација ће и даље бити непромењена.
-     Сви медији на локалном нивоу морају бити приватизовани до 1. јула 2015, а који не успеју да се приватизују биће укинути. Сви локални медији биће финансирани преко конкурса за пројекте, расписаних у локалним самоуправама.
-    Националне мањине треба да утичу на своју локалну самоуправу да у састављању буџета предвиди већу суму новца за ову намену па потом покушати кроз учешће на конкурсима покренути неки пројекат у локалним медијским кућама.

Прошло је сто година од рођења, познатог у свету, а код нас скоро непознатог, сликара, илустратора, аутора историјских платана, иконописца Петра Андрусива. Тако се десило, да га је судбина одвела у далеки свет, али је мислима, стваралаштвом, друштвeним радом стално био са Украјином. Она живи на његовим платнима, на којима се могу видети њени прослављени кнежеви и хетмани, хероји ослободилачких борби, витезова-козака, сељака, грађана, свих, који су стварали историју своје отаџбине.
Родио се Петро Андрусив у селу Камјанобрид код Лавова 2. јула 1906. године. Када се 1915. године приближио фронт Првог Светског рата, осмогодишњи Петро је изгубио оца. Убрзо су га предали у московско сиротиште. 1918. године, захваљујући заробљеним пољским официрима, које је заинтригирала његова свеска са цртежима, Петро је одпутовао у Пољску. У Варшави су га сместили у дом за младе занатлије. Тамо је на његове цртеже скренуо пажњу каснији председник Герберт Губерт и захваљујући томе дечака су послали да похађа пољску гимназију.
Почетком 1920-их година организује се «Украјинска студентска заједница». Међу њима се нашао студент Варшавске академије уметности Петро Андрусив, коју је похађао до 1936. године.  Уметничко удружење «Спокиј» (мир-тишина) је организовало изложбу, на којој је Петро Андрусив по први пут представио своја дела. Потом Андрусив прелази са студентских портретних радова на сложена многољудна историјска платна. Чедрдесет радова Андрусива разоткривају догађаје ранокршћанске ере, заснивање Кијева, Олгино крштење, печенизи пред Кијевом, Свјатославово «Идем против вас», крштење Украјине-Руси. 1939. године он слика платно «Голгофа Украјине» – дело изузетног уметничког изражавања и симболичке дубине.
Петро 1947. године са супругом одлази у Америку, од 1955. године почиње да ради као цртач-графичар у филаделфијском архитектонском бироу. У то време је активан у уљном сликарству. Овде можемо да споменемо његова платна: «На двору гетмана Розумовског», «Сусрет гетмана Мазепе са Костом Гордијенком», «Прошња Ане Јарославне», «Сабор кнежева», «Чорткивски разлаз».

Али највећи резонанс у западном свету имало је његово фундаментално дело «Крштење Украјине-Руси», слика је завршена 1980. године  недуго пред смрт. То дело је у дијаспори било признато као официјално за обележавање тог догађаја. Он се консултовао са црквеним историчарима, експертима ране историје Украјине, истраживао је изглед тадашњих одора свештеника, кнежева, дружбеника, становништва. На слици је панорамски обухваћена цела Рус‘. Ту је радост и протест, свечано-уздигнут кнез Владимир, одушевљење и упозорење. Петро Андрусив је напустио овај свет 1981. године. – Преузето у скраћеној форми из текста Романа Јацива из Лавова (Украјина).
     У Сремској Митровици, у парохијској сали цркве Вознесења Господњег постављена је слика, која представља Крштење Украјине-Руси. Слика је постављена на чеоном зиду сале, која је дугачка преко четири метра и висока око два и по метра, урађена у техници уље на платну. У доњем левом углу потписан је аутор Силвестер Пушкаш из Куцуре и година 2009. На први поглед слика одаје леп утисак својом лепотом, величином и уметничким радом. Млад митровачки сликар Јовица Томашевић  је позитивно оценио ову слику.
     Ових дана смо сазнали да је аутор ове слике раније урадио још једну такву слику, која се налази у Куцури, а успут смо још сазнали да су те две слике копије познате у свету слике, аутора Петра Андрусива, који је живео и стварао у САД. Оригинал се налази у граду Филаделфији.
Било како било, ова слика је веома лепа, представља јако важан догађај за Украјину и украјински народ а уз то и за остале словенске народе. Та слика својом лепотом украшава лепу парохијску салу, у којој се одржавају разни верски и културни садржаји.

Двестоту годишњицу рођења украјинског песника и сликара Тараса Григоровича Шевченка (1814–1861) Библиотека Матице српске обележава електронском изложбом грађе из својих збирки.
Ауторке поставке су Ивана Гргурић и Даниела Кермеци, уредник Селимир Радуловић. Изложба се може погледати од 4. до 26. децембра 2014. године у јавном каталогу Библиотеке.
Тарас Шевченко, највећи украјински песник 19. века, сликар и револуционар, рођен је у кметској породици козачког порекла. Након што је остао без родитеља постао је слуга, а како је рано показао интерес за сликарство, откупљен је из кметства и примљен на академију у Санкт Петербургу.
Упоредо са сликарством бавио се и писањем. Главно место у његовом опусу заузима поезија. Писао је лирске песме, баладе, драме и поеме, тематски најчешће везане за украјинску јуначку прошлост, тугу због губитка слободе, али и веру у неуништивост козачког духа.
Зборником Кобзар (1840) овај «народни песник», «духовни отац», «утемељитељ књижевног језика» и «оснивач нове украјинске литературе», како га описује критика, сврстао се у ред великих националних песника и утиснуо снажан печат у украјинску и европску литературу.
Шевченко је умро 1861. у Санкт Петербургу, након десетогодишњег прогонства, где му је било строго забрањено да слика и пише. Према жељи исказаној у песми «Завет», посмртни остаци су му пренети у родну Украјину, на обалу Дњепра.
Библиотека Матице српске је на основу грађе из својих збирки приредила изложбу поводом двесто година од рођења украјинског песника и сликара Тараса Григоровича Шевченка. Електронски каталог изложбе садржи попис дела и литературе са сигнатурамa.

14. децембра у Украјини се обележава Дан сећања на учеснике ликвидације последица несреће на нуклеарној електрани у Чернобиљу. Уредба N 945/2006 о утврђивању овог дана за памћење је потписана од стране председника 10. новембра 2006. године.
Многи се питају зашто је потребан овај празник, ако имамо 26. април - Међународни дан сећања на жртве радијацијских несрећа и катастрофа, и зашто је баш 14. децембар изабран за сећање на учеснике ликвидације.
Чињеница је, да је 30. новембра 1986. године завршена градња саркофага над оштећеним четвртим реактором нуклеарне електране Чернобиљ, а 14. децембра у новинама "Правда" објављена је вест да је Државна комисија одобрила увођење у експлоатацију заштитни систем.
Они који сматрају 14. децембар својим празником, већ дуго називају овај дан - Дан ликвидатора. Давне 1986. године учесници ликвидације су се окупили да заједно прославе своју прву победу. 1994. године јавне организације Чернобиљаца Украјине су послали писмо руководству државе, у којем су предложили да се упише у календар Дан учесника ликвидације  катастрофе у Чернобиљу. Тада званична одлука није донета, али ликвидатори независно од тога почели су да славе овај датум. Прослава је званично била дозвољена, неки надлежни органи су додељивали почасне варте, шефови држава, стране амбасаде и невладине организације су полагали венце, али тај дан није био признат на државном нивоу.
Додела званичног статуса Дану ликвидатора подсећа јавност о проблемима  ликвидатора-чернобиљаца, од којих је најважнији мала пензија која није довољна за нормалан живот. Директно са овим проблемом повезан је и други — проблем статуса ликвидатора у Чернобиљској несрећи. Само првих 5 хиљада од оних, који су ликвидирали несрећу, званично су постали  ликвидатори и добили су одговарајуће акредитације, а од 1992. године сви други су добијали само сертификат жртве катастрофе у Чернобиљу.
Упркос свим тешкоћама и проблемима сами ликвидатори називају 14. децембар празником. У ликвидацији катастрофе у Чернобиљској нуклеарној електрани је учествовало преко 650.000 људи из целог Совјетског Савеза, што је представљало више од половине тадашњег УССР.