Корачајући војнички, колона пензионера у свечаној униформи гордо пева химну Украјине. Од времена независности Украјине ветерани Украјинске Устаничке Армије окупљају се поводом традиционалног обележавања успомена УУА на западу државе. У том региону који је током своје историје био раскомадан међу разним моћним завојевачима, некадашње војнике сматрају херојима, а улице градова носе име славног команданта Романа Шухевича. Али, без обзира на њихов подвиг, у већини они нису удостојени почасти како је то прихваћено за бивше војнике. Овај покрет отпора, који је настао 1942. године у делу Украјине која традиционално важи за националистички, временом је прерастао у велику војничку силу у борби против два највећа уништавајућа режима XX столећа. Када је војска Црвене армије у 1944. години заузела запад Украјине, украјински устаници се супротстављају не само нацистима али и совјетској окупацији у заштити независности своје државе и своје слободе.
Ослабљене снаге УУА се орјентишу на саботаже, заседе, шпијунажу и убијства чиновника. Армија задаје значајне губитке непријатељу, скривајући се по шумама и карпатским горама. У том за њу погодном амбијенту, украјински партизани добијају подршку становништва и развијају ефективну мрежу тајних органа власти. У недостатку било какве иностране помоћи и тешког науружања они користе отету од непријатеља муницију и војничку униформу. Њихова борба за слободу привлачи у своје редове људе других поробљених народа. Ова скромна армија 1944. године је бројала око 100 хиљада мушкараца и жена. У то време када Москва уништава отпоре у Пољској, Румунији, Мађарској и деловима Прибалтика, Украјинска Устаничка Армија не жели да Украјину преплави совјетски режим и постаје најјача сила отпора режиму и поратном периоду.
Украјински браниоци прелазе у стање хладног рата борећи се против Москве уз подршку британских и америчких тајних служби. Али с оне стране железне завесе питање украјинске независности остаје у сенци, у то време јединице НКВД прогоне партизане УУА у Централну Европу. Заробљене војнике и на хиљаде цивила излажу тортури, депортују у Сибир или убијају.
Са циљем што бржег уништавања себи непријатељске армије, НКВД шаље своје људе преобучене у униформе УУА, који чине масовне погроме по украјинским селима. Какође се користе убацивањем својих шпијуна у редове устаничке армије, међу којима  познатог британског двојног агента Кима Филбија. Напослетку упорност НКВД даје своје резултате у 1950. години када је ликвидиран стратег Украјинске Устаничке Армије Роман Шухевич, који је упао у заседу. Последње јединице УУА полажу оружје средином 1950. године. Председник Француске Шарл де Гол је за њих рекао: «Да је у француској армији владао такав дух као у УУА, немачка чизма никада неби газила Француску».
Ипак њихова борба је остала у сенци опште историје, никада није званично призната, већ сасвим обрнуто... Комунистичка пропаганда, која је створила мит о «Великом Отаџбинском рату» велича хероје Црвене армије, истовремено просипа сву прљавштину на украјинске «буржуазне националисте». Не сврставајући их у званичну линију отпора, феномен УУА у совјетској историографији се изједначава са бандом «издајника» или «озлоглашеним нацистичким злочинцима»
Од периода независности Украјине у 1991. години, уџбеници историје и украјински фолклор отворено признају подвиге национално-ослободилачке армије и њене хероје. Ипак, улога Украјинске Устаничке Армије остала недоречена у подељеном друштву. УУА је симбол независности на западу Украјине, а непријатељски се доживљава на истоку, у региону чије су очи више упрте ка Москви и у којем је насељен значајан број руске националне мањине.
Напори да се они званично рехабилитују, разбуктавају страсти на највишем нивоу. Када је председник Јушченко у октобру 2006. године предложио да се ветеранима УУА призна статус «бораца за слободу» и додели исте привилегије које имају ветерани Црвене армије, у ту ствар се умешала Москва оптужијући Украјину за антируску пропаганду.
На улицама Кијева евоцирање успомена на УУА изазива конфликте међу присталицама обају табора. Проруске снаге Украјине, у првим редовима Комунистичка партија Украјине, љуто се опире украјинским «националистима» а идеолошка развалина међу двема силама не даје скоро никакве шансе на помирење.
У тој наелектрисаној атмосфери ветерани УУА морају да се задовоље са пензијом у износу од 40 америчких долара месечно и не очекују ордење, без обзира на изгубљене на хиљаде живота.  После много година стаљинских репресија и затвора у Гулагу, последњи војници необичне армије који су остали међу живима, маштали су о независној Украјини. Од 1991. године они се осећају изневеренима, ту у младој украјинској држави, која је још увек неодлучна да се одреди према властитој историји.